U pohvalu grada Dubrovnika

Li pokli jur pravu neizmirnu tvoju, Dubrovniče, slavu stavih se da poju, Visokim rad bih ja glasom zazvoniti I tvoje hvale tja do neba poniti, Dubrovniče, časti našega jezika, Ka cvateš i cvasti vazda ćeš dovika: Da 'vo je mlohav duh od garla mojega, Li nemoj zato sluh otklonit od njega, Garlo ako liha i glas ne prostira, Volja je zaliha kâ ga nadomira.